Bilo je sparno julsko veče kada je stadion bio prepun. Svetla su se topila u vazduhu, a pesma sa tribina bila je poput reke emocija koja je preplavljivala teren. Nikola, zvezda domaćeg tima, stajao je tik uz centar, sa loptom pod nogama i odlučnošću u očima. Znoj mu je klizio niz slepoočnice, ali nije to bio samo umor – bilo je nešto drugo što mu je stezalo grudi. Ime AnaGledala ga je sa tribina, kao i uvek. Iako se nisu poznavali, Nikola ju je primećivao već mesecima. Stajala je uvek na istom mestu – desno od sredine tribine, odevena u boje njegovog tima, sa osmehom koji je grejao više od letnjeg sunca.

Nije bila obična navijačica. Bila je.. . ona. Posle utakmice, dok su svi slavili pobedu, Nikola je, protivno pravilima i zdravom razumu, izašao iz svlačionice i popeo se na tribine. Tražio je nju. I kada su im se pogledi prvi put zaista sreli, vreme je stalo. Nije izgovorio ništa, samo joj je pružio dres – svoj, mokar, težak od borbe, i mirisan na adrenalin i srce. Ona ga je uzela nežno, kao relikviju, i klimnula glavom. Njen osmeh tada nije bio osmeh navijačice. Bio je obećanje. Sledećih nedelja, tajne poruke, šaptanja u hodnicima kluba, skrivene šetnje pod zvezdama i poljupci koji su mirisali na leto ispunjavali su njihove dane.

Nikola je bio vođen njenim pogledom – saigrači su primećivali promenu u njemu, bio je oštriji, strasniji, motivisaniji. Ali niko nije znao da razlog nije fudbal. Bio je to njen glas, nežan i topao, koji mu je šaptao kroz noć: „Verujem u tebe. “Ana, studentkinja književnosti, znala je da se igra sa rečima, ali sa Nikolom je zaboravljala na poeziju – on je bio njena poezija. Pisala je o njemu stihove koje nikada nikome nije pokazala, jer je znao da su istiniti samo kada ga gleda.

Njihova ljubav bila je kao utakmica – puna neizvesnosti, povreda, padova, ali i eksplozije radosti. Vodili su bitke – protiv medija, ogovaranja, nesigurnosti. Kada je Nikola pao u formi i trener mu pretio klupom, Ana je bila ta koja ga je držala budnim do zore, masirala mu povređeno rame, kuvala čajeve i mazila ga dok mu je srce drhtalo od straha. Govorila mu je: „Nisi ti samo fudbaler. Ti si moj svet. “Jedne kišne noći, posle poraza, Nikola je stajao ispred njenog stana, mokar do kože, sa cvećem u rukama koje se već raspadalo.

Kada mu je otvorila vrata, bez reči je pao na kolena i poljubio joj dlanove, mokre i tople. „Ne znam da li ću ikada biti šampion na terenu, ali sa tobom, ja već jesam. “Vreme je prolazilo. Nikola je prešao u inostrani klub, ali njihova veza nije pukla. Nisu to bile obične video-pozive – to su bile noći kad su gledali isti film, iako su udaljeni hiljadama kilometara, trenuci kada je Ana slala Nikolinoj majci kolače da mu pošalje, i rečenice koje su počinjale sa „Zamisli da smo večeras.

. . “ a završavale poljupcima kroz ekran. I onda, na najvažnijoj utakmici njegove karijere, u finalu Lige, dok je ceo svet gledao, Nikola je dao gol koji je rešio meč. I umesto da slavi sa saigračima, otrčao je do kamere i podigao majicu ispod dresa – na njoj je pisalo:„Za Anu. Moj najveći trofej. “Godinu dana kasnije, na istom stadionu gde su se prvi put videli, Nikola je stajao na sredini terena. Publika je ćutala, svetla su bila prigušena. Ana je pozvana iznenada, pod izgovorom da prisustvuje humanitarnoj utakmici.

Kada je zakoračila na teren, Nikola joj je prišao, u elegantnom odelu, s drhtavim osmehom. Kleknuo je, kao tada, posle poraza. Samo ovaj put, sa prstenom. Bilo je proleće u Toskani. Zlatni vetrovi su pleli grane maslina, a miris lavande i sveže pečenog hleba ispunjavao je vazduh. Tamo su Nikola i Ana odlučili da pobegnu – daleko od buke sveta, slave, novinara, i galame tribina. Na jednom brežuljku, pod starim kamenim svodom, pronašli su kuću s pogledom na vinograde. Tu je počela njihova tiha večnost.

Nikola je svako jutro ustajao pre nje, ne da bi trenirao, već da bi gledao kako spava. U tvoj toj slavi, bogatstvu i medaljama, Ana je bila njegov najdragoceniji trofej – ranjiva, stvarna, i sasvim njegova. Njeno rame pod jutarnjim svetlom, njene ruke ispružene preko jastuka, njene usne koje se pomeraju u snu.. . Za njega, to je bilo važnije od svakog gola. Jednog jutra, ostavio joj je poruku na stolu, pored šoljice espresa i parčeta domaće pite:„Danas ne treniram. Danas učim kako da ljubim svaku tvoju misao.

“Ana je pročitala, nasmejala se kroz suze i izašla bosa na terasu. Nikola je već čekao – u staroj beloj majici, sa gitarom koju je kupio samo da bi joj svirao. I mada nije znao da svira više od tri akorda, svirao je pesmu koju je izmislio samo za nju. Nije imala ime. Samo osećaj. Dani su prolazili u jednostavnoj magiji – u zajedničkom kuvanju, smehu pod tušem, maženju na kauču uz vetar koji huči kroz masline. Kad bi padala kiša, Nikola bi joj čitao naglas iz knjiga koje je ona volela – italijanske pesnike, Rilkea, i one rečenice što ti uđu pod kožu.

Jedne večeri, dok su ležali pod ćebetom ispred kamina, Nikola ju je gledao bez reči. Ana ga je pitala: „O čemu razmišljaš? “On je rekao:„Kako je moguće da si još uvek stvarna? “„A ti? “ upitala je tiho. „Ja sam samo čovek koji se zaljubljuje u tebe svaki dan iznova. “Ljubili su se kao da je svaki put prvi. Vodili ljubav kao da svet ne postoji. Nikola je znao svaki deo njenog tela – gde je najosetljivija, gde se smeška kad je tiho ljubi ispod vilice, gde joj srce poskoči kad joj šapne nešto na italijanskom.

Ana je volela njegove ruke – čvrste, muške, ali nežne. U tim rukama je nalazila sigurnost, dom, sve ono što nijedna knjiga nije mogla da joj objasni dok ga nije upoznala.