Sunce je peklo iznad ogromnog gradilišta, a zvuk čekića, bušilica i metalnih konstrukcija ispunjavao je vazduh. Prašina je lebdela na vetru, a miris sveže izlivenog betona mešao se sa mirisom vrelog asfalta. Ona je došla baš tada – visoka, plava kosa vezana u uredan rep, sunčane naočare preko očiju, a na nogama štikle koje su prkosile svakom pravilu bezbednosti. Radnici su na trenutak zastajali dok je prolazila, jer njena pojava nije bila uobičajena slika na gradilištu. Grudi su joj se jasno ocrtavale ispod bele košulje, a u njenom hodu bilo je i autoriteta i izazova.

Zaustavila se pored najmlađeg radnika, momka u prsluku, ruku zamazanih cementom. „Ti si novi ovde? “ upitala je, skinuvši naočare i pogledavši ga direktno. „Da, šefice, “ odgovorio je, brišući znoj sa čela, ali pogled mu je na trenutak skliznuo niže, pa brzo vratio. Ona se lagano nasmešila. „Na ovoj gradnji sve mora biti precizno… čak i kad je teren težak, “ rekla je, prišavši bliže. Njene štikle su tiho kucale po betonu dok je obilazila oko njega, posmatrajući kako drži alat.

„Nervozan? “ upitala je tiho. „Ne, “ promrmljao je, iako su mu ruke bile čvrsto stegnute oko drške lopate. Nagnula se prema njemu, dovoljno blizu da oseti njen parfem, koji je bio potpuna suprotnost mirisu prašine oko njih. „Dobro, “ šapnula je, „jer ja volim da radnici izdrže i kad pritisak poraste. “Okrenula se i polako krenula prema kontejneru koji je služio kao njena kancelarija, ali mu je, pre nego što je zakoračila unutra, dobacila preko ramena:„Kad završiš ovde, dođi gore.

Treba mi neko da… pomogne. “On je ostao nasred gradilišta, svestan da ga čeka nešto mnogo zanimljivije od betonskog posla. Bilo je kasno popodne kada je završio svoj deo posla. Sunce je već počelo da zalazi iza kranova, a gradilište se polako praznilo. On je obrisao ruke o krpu i krenuo prema njenom kontejneru-kancelariji. Vrata su bila odškrinuta, a unutra je bilo hladnije zahvaljujući malom klima-uređaju. Ona je sedela za stolom, prekrštenih nogu, štikle blago podignute, a bela košulja joj je bila raskopčana za jedno dugme više nego ranije.

„Zatvori vrata, “ rekla je, ne podižući pogled sa papira koje je pregledala. On je poslušao, a onda je stajao nekoliko sekundi, ne znajući da li da priđe. „Pa… rekli ste da vam treba pomoć? “Ona je tada podigla pogled. „Da. Ali ne ona vrsta pomoći koju misliš. “Ustala je i prišla mu, visoka i samouverena, njene štikle su odjekivale na metalnom podu. „Znaš, ovde na gradilištu… nije sve u ciglama i betonu. Nekad moraš znati da… izdržiš pritisak. “Njena ruka se spustila na njegovu nadlakticu, prsti lagano klizeći niz njegovo rame, sve dok se nisu zadržali na njegovoj ruci.

„Ne izgledaš kao neko ko beži, “ rekla je, gledajući ga ravno u oči. „Ne bežim, “ odgovorio je, osećajući kako mu srce ubrzava. Ona mu se nasmešila, ali u tom osmehu bilo je i izazova i obećanja. „Dobro… onda ćemo videti koliko možeš da izdržiš. “Okrenula se prema stolu i zatvorila fasciklu sa papirima, dok je on stajao iza nje, svestan da ono što ga čeka nema veze sa planovima gradnje. Dok je zatvarala fasciklu, on je primetio kako joj se plava kosa lagano kliznula preko ramena.

Okrenula se ka njemu i naslonila na sto, rukama se oslanjajući na ivicu. Pogled joj je bio direktan, ali u njemu je titrala iskra koja nije imala veze sa poslovnim razgovorima. „Znaš li zašto cenim dobre radnike? “ upitala je polako. „Zato što rade dobro? “ odgovorio je, pokušavajući da zvuči smireno. „I to…“ rekla je tiho, „ali i zato što znaju da se prilagode. Da razumeju šta šef traži, čak i kada to ne piše u ugovoru. “Prešla je pored njega, dovoljno blizu da mu parfem i toplina njenog tela pomute misli.

Zastala iza njegovih leđa, a onda lagano spustila ruku na njegovo rame. „Nervozan? “ prošaptala je. „Ne, “ rekao je, iako je znao da ona oseća kako mu se puls ubrzao. Prišla mu je ispred, pogledala ga pravo u oči i lagano, vrhom prsta, povukla liniju niz njegovu grudi preko majice, sve do pojasa. „Dobro…“ nasmešila se, „onda će ti biti lako da ostaneš malo duže posle radnog vremena. “U tom trenutku, buka sa gradilišta skoro je potpuno nestala. Samo su se njih dvoje čuli – njegovo disanje i ritam njenih koraka u štiklama dok je kružila oko njega kao da meri koliko može da izdrži.

„Ovo će biti… tvoj pravi test, “ rekla je tiho, oslonivši se na sto i čekajući njegov sledeći potez. Tišina u kontejneru bila je gusta, gotovo opipljiva. Sunce je zašlo, a kroz mala prozorska stakla probijalo se poslednje narandžasto svetlo, obasjavajući ivice njenog lica i naglašavajući odlučnost u pogledu. „Znaš…“ počela je, oslanjajući se rukama o sto, „na gradilištu se testira snaga materijala. Ja volim da testiram ljude. “On je napravio korak prema njoj. Nije ga zaustavila.

Naprotiv, lagano je podigla bradu, dopuštajući mu da stoji dovoljno blizu da može čuti kako joj srce kuca. „Pa… kako sam za sada? “ upitao je, poluglasno. Njen osmeh je bio kratak, ali dubok. „Držiš se bolje nego što sam mislila. “Prišla mu je, spustila ruku na njegovu i stisnula je čvrsto, kao potpis na dogovor koji se ne piše. „Ovo ostaje među nama, “ rekla je, a glas joj je bio siguran, ali i tih, kao naredba. Kada je otvorila vrata kontejnera, hladan večernji vazduh prostrujao je unutra.

Na gradilištu su ostali samo udaljeni zvuci mašina koje su se gasile za noć. „Vidimo se sutra, u isto vreme, “ dobacila je preko ramena dok je odlazila. On je ostao sam, sa osećajem da je upravo položio najneobičniji test svog života — i da ga sutra čeka nova, možda još teža proba.