Bio sam prije godinu dana na nekom jednodnevnom izletu, čisto malo da se promjeni sredina. Krenuli smo busom u šest ujutru. Tako čekićam bus sa drugarom i snimim jednu djevojku. Mnogo mi bila poznata. Izvalio sam da je znam odnekud.

Sjetim se da se družila u gimnaziji sa jednim mojim kolegom iz razreda. Isto smo godište.

Bila je nafurana, ali opet nekako kao da nije htjela samo to, nego je odavala malo i utisak intelektualke, neke dame. I eto prošlo je dvanaest godina od tada, sad je sretoh.

Meni je iskreno bilo nevjerovatno. Lijepa zgodna, malo jača, ja to volim. Crna, lijepe velike oči, pune usne, ma ja nisam vjerovao. Crna suknja, malo ispod koljena, crne čarape i neke lijepe čizme sa višom štiklom. Ma, baš damica.
Krenulo se autobusom. Ona negdje napred sjedi, sa kevom i nekom drugaricom, možda i kumom, nisam pitao.

I šta se dešava… Stigli mi i tamo negdje tokom razgledanja grada, priđe ona nekako blizu, a posle će mi objasniti i zašto. Krene priča lagana, ja sam joj objasnio da je se sjećam cedeći kroz razvučene osmjehe. Govorio sam što laganije, jer je odavala utisak uznemirene ženske, pomalo namrgođena.

Iznenada puče neka šala od grupice sa strane, nevezano za nas, oboje smo se nasmejali i opustila se.

Počela da priča, da se smješka i opušta. Saznala je dosta o meni, ali i ja o njoj.

Razišli smo se tu u gradu, ali sa ciljem da se nađemo u devet uveče na jednom trgu odakle smo se vraćali za Beograd.

Tokom šetnje gradom, ispijanja kafe i uživanja u različitosti, rijetko sam pomišljao na nju. Međutim u povratku mi smo razvezali priču. Moj ortak je zakucao da kunta tako da sam se lijepo ispričao sa njom. Razmenili smo telefone, jer smo se sjetili mnogih ljudi sa kojima smo se nakon škole susretali, družili i pili. Našu zainteresovanost jedno za drugo krili smo u ideji o druženju sa zajedničkim prijateljima.



Ali pri rastanku sa tog laganog puta, rekla mi je:

– Ako hoćeš da se javiš da se vidimo da znaš, ja palim za mjesec dana u Ameriku… Da znaš, čisto.

Pogled joj je delovao kao da nudi nešto, a meni je bilo teško da povjerujem osjećaju. Zbunjen, pomalo utučen i sa žalom što druženje nije ni počelo, a ona već odlazi, osjećao sam se glupo.

Ali to lice, tu kosu, taj osmeh i njen miris, koji se mešao sa pafemom koji je taj dan stavila, naveli su me da joj se već sutradan javim.

I našli smo se popodne i krenuli na kafu. Počela priča, vidim ja gušim malo, ali ona meni predloži da se vidimo ponovo, jer dečka, momka ili vjerenika nema, kaže da nije u vezi, valjda je to sve pospremila pred put. Mnogo je dobro izgledala, imala je keša ali i ukusa. To se vidjelo i pre dvanaest godina.

I tako, vidjesmo se ponovo, isto na kafi. Glupo, nekako k’o nepisano pravilo. Recimo pet, šest dana posle prvog kafenisanja. Bio je petak. Neko društvo, znamo se većinom, dogovorilo sa njom susret i ja da banem, u jedan klubić u centru.


Dok smo šetali do tamo, uključio sam „uređaje” i mjerio njen žiroskopski mješani hod. Njihala je kukove, noga pred nogu. Sabrao sam se, vidim zanimljivo joj, barem donekle.

Upadosmo. Klub mračan i pun dima. Dobra je muzika bila. Ispozdravljali smo se svi, isfolirali i ispozirali. Meni je od toga malo muka bilo, ali me je ”This Is Not a Love Song” stvar izvukla. Uvjek me tjera da se vrtim i skačem.

U jednom trenutku vidim ona se povukla na barsku stolicu kao da joj je smor.

Reče ona meni da bi da krene i ako mogu sa njom. Blago oduševljenje, kao neka droga me je diglo, ali nisam znao šta tek dolazi.


Misli su mi postale razbacane, mislio sam romantično, čas kao heroj, čas kao pajac, ponešto od toga sam i izrekao. Opet mi se činilo da smaram, ali ona se smijala. Ma znala je šta želi.

Otišli smo do njenog stana. Tada mi je reče da ne zna kuda dalje i upita me šta ja želim i kuda ide to viđanje.