Bio je kasni oktobar kada je doktor Nikola prvi put zakoračio u Klinički centar Novi Sad kao novi specijalista urgentne hirurgije. Imao je 34 godine, visok, sportskog stasa, sa kratkom tamnom kosom i pogledom koji je bio uvek ozbiljan, ali nosio neku toplinu zbog koje su ga pacijenti odmah voleli. Nije voleo bespotrebne reči. Njegove ruke su bile brze, sigurne. Njegova tišina je govorila više od bilo kakvih rečenica. Medicinska sestra Ana već je radila u hitnoj službi skoro sedam godina. Imala je 29 godina, dugu kosu boje meda uvek svezanu u punđu, prodorne zelene oči i osmeh koji je ulazio pod kožu.

Bila je brza, snalažljiva i nikada nije gubila prisebnost. Kolege su je zvale “mir u haosu”. Upoznali su se prve večeri njegove smene. Hitna je bila puna. Ušao je odlučno, u mantilu koji je još mirisao na čistoću hirurške sale. Ana je bila pognuta nad pacijenta sa otvorenom ranom. Bez reči, samo su se pogledali. Nije bilo vremena za upoznavanje. — Zatvaram, rekla je tiho, ne podižući pogled. — Pokažite mi tehniku, rekao je, zaintrigiran preciznošću njenih pokreta. Pogledala ga je direktno u oči.

Nije bilo mesta ni za igru ni za ego. Samo poštovanje između dvoje ljudi koji znaju šta rade. Tog dana nije ništa više rečeno, ali veče koje je usledilo bilo je prvo od mnogih na kojima su se njih dvoje zadržavali zajedno, sedeći u tišini u sobi za osoblje, pijući gorak automat kafu i slušajući tišinu koja dolazi tek kad se završi haos. Narednih meseci, Ana je shvatila da Marko nije kao drugi doktori. Nije flertovao. Nije tražio pažnju. Bio je prisutan. I primećivao ju je. Po načinu kako briše znoj sa čela posle duge smene.

Po načinu na koji rukama zategne rukavice. Po tome kako zna da umiri pacijenta dodirivanjem ramena, pogledom, rečima. Jedne večeri, dok su sedeli sami posle smene, upitala ga je:— Zbog čega si postao doktor? Nije odmah odgovorio. Pogledao ju je kroz pramenove kose koji su joj ispali iz punđe. Zbog toga da u nekom haosu mogu da budem nečija tišina. Kao što si ti. Ana je tada prvi put pogled sklonila. Srce joj je zakucalo brže nego što je htela da prizna. Nije znala da li su to bile reči, njegov glas, ili način na koji je izgovorio “kao što si ti”.

Noć dežurstva. Kiša je pljuštala napolju, a bolnica je utihnula između dva talasa pacijenata. Ana je sedela na klupi ispred sale, pokušavajući da razveže pertlu koja se zategla. Marko je prošao pored, zastao, spustio se i nežno rekao:— Daj da ti pomognem. Dok je razvezivao čvor, njegove ruke su se dotakle njenih članaka. Njeno telo se streslo. Pogledala ga je. On je podigao pogled. Oči su mu bile tamnije nego inače. — Hvala… doktore. — Marko. Kad smo sami, zovi me Marko. Tog trenutka tišina je postala dublja.

Osobnija. Znali su da bi svi pričali. Znali su pravila. Ali privlačnost je rasla. Ne zbog fizičkog, već zbog svega neizgovorenog. Poverenje, razumevanje, poštovanje. I ona čežnja koja se osećala u svakom susretu pogleda. Jedne noći, posle teške operacije, Ana se naslonila na zid u hodniku, iscrpljena. Marko joj je prišao, ne rekavši ništa. Samo je položio dlan na njen obraz. Prvi put. Njena koža je drhtala pod njegovim dodirom. — Nemoj to da radiš, šapnula je. — Zašto? — Jer ako nastaviš… neću moći da stanem.

Njegov dlan je i dalje bio na njenom obrazu. Ana nije disala. Nije mogla. Bio je to dodir koji je nosio više od osećaja – nosio je nju, celu. Srce joj je kucalo kao da beži iz grudi. Marko je šapnuo:— Neću te povrediti. Znam da ovo nije lako. Ali ne mogu da prestanem da mislim na tebe. Ana je spustila čelo na njegovo rame. Nije znala šta je to — ludilo, potreba, ili nešto što se u njoj rađalo već mesecima, a sada konačno izbijalo kao nežna oluja. Te večeri, nije bilo više reči.

Samo tišina. I prvi poljubac — mekan, nežan, ispod trepavica i zadržanog daha. Nije bio nalik ničemu što su do tada doživeli. Bio je stvaran. Topao. I neponištivNekoliko nedelja kasnije, uzeli su slobodan vikend. Prvi put van zidova bolnice, u tišini jedne planinske kuće koju je Marko iznajmio. Jutra su provodili bosi, uz miris kafe i zvuk vetra koji prolazi kroz borove. Ana je sedela na terasi, ogrnuta njegovom jaknom, a on joj je prilazio s leđa i nežno pomerao kosu s vrata, ljubeći je polako, bez reči.

— Nikada nisam osetila nešto ovako… čisto, rekla je. Te noći, prvi put su spavali zajedno. Ne kao stranci koji dele telo, već kao dvoje koje deli tišinu, dah i osećaj da su konačno — tu gde treba da budu. Njegovi prsti su joj klizili niz leđa kao da je piše u mraku. Ona ga je gledala kao da upija svaki deo njega — memoriju tela i duše. Njihova tajna je potrajala mesecima. Iza vrata garderobe, u prećutnim osmesima na hodniku, u porukama ispisanim na poleđini recepata. Ali bolnica je mesto u kojem tišina ne traje dugo.

Jedne večeri, glavni upravnik ih je pozvao na razgovor. Neko ih je video. Bio je to test. Ili će se razdvojiti — ili priznati. Ana je ćutala. Marko je pogledao u nju. I tada, prvi put, pred svima, uhvatio je za ruku. — Volim je. I neću da je krijem.