Bila je kasna jesen, a stan u kojem su se sreli prvi put mirisao je na crni čaj, knjige i drvo. Dunja je došla kod Marka da mu pomogne oko prevođenja tekstova za izložbu. Znali su se površno – sa predavanja, iz kafeterije, kroz osmehe koji su trajali mrvicu duže nego što bi trebalo. Dok su radili, kiša je počela tiho da pada. Prozori su se zamaglili, a svetlost iz male lampe pravila je zlatne obrise oko nje. Marko ju je gledao kako prebira po tastaturi, kako nesvesno grize usnu dok razmišlja, i znao je da više ne može da krije šta oseća.

Ustao je i prišao joj, lagano, gotovo nečujno. Ona je podigla pogled. "Da li smem da te poljubim? " pitao je tiho. Dunja se nije pomerila. Samo je klimnula. Poljubac je bio blag, ali pun želje koja se gomilala mesecima. Nije bilo žurbe – usne su im se tražile kao da uče jedan drugog iz početka. Njegove ruke su joj obuhvatile lice, dok se njene prste uvile oko ivica njegove košulje. Sela je na sto, privukla ga sebi, a on ju je držao čvrsto, ali nežno, kao nešto dragoceno. Njihova tela su se dodirivala, ali ne potpuno – između njih je još bilo prostora, mesta za iščekivanje.

Pomilovao joj je rame, otkopčavajući dugme po dugme, gledajući je u oči dok je lagano oslobađao njenu kožu. Nije bilo grubosti, samo tiha bliskost, dve osobe koje se razotkrivaju i fizički i emotivno. Uprkos uzbuđenju, sve je bilo mekano – kao sama tišina pred oluju. Pokreti su im bili usklađeni, prirodni, kao da su deo iste melodije. Njihova tela su se polako spojila, vođena nežnošću i strašću koja je rasla iznutra. Kada su se konačno privili jedno uz drugo, u postelji u polumraku, kiša je udarala po staklu kao ritam njihovih disanja.

Nije bilo potrebe za rečima. Njihova tela su rekla sve. U tišini pred zoru, dok su ležali zagrljeni, oboje su znali: ono što je počelo kao susret zbog teksta, pretvorilo se u priču bez kraja. Ležali su tako, umorni i srećni, u tišini koja je bila sve samo ne prazna. Kiša je postepeno jenjavala, ali zvuk kapljica na staklu ostao je, stvarajući umirujući ambijent. Dunja je legla na Markovo rame, dok je on polako milovao njene prste, držeći ih u svom dlanovima kao nešto nežno i dragoceno.

Bilo je to kao da su zajedno otkrili svet u kojem nijedna reč nije potrebna, ali svaka emocija im je bila jasna. Nekoliko trenutaka su bili tiho, jednostavno uživajući u prisustvu jedno drugog. On je nežno pomerio pramen kose sa njenog čela, a ona je zatvorila oči, osećajući sigurnost u njegovom zagrljaju. U tom trenutku, sve je bilo jasno. Bio je to trenutak prepun tihe strasti, ali i nečeg dubljeg – nečeg što nije mogao da se izrazi samo kroz poljupce. Dunja je podigla glavu i pogledala ga.

Njegove oči bile su iskrene, a u njima je bila mekoća koju ranije nije primetila. „Verujem ti, “ odgovorila je tiho. „I ja sam mislila da su svi ti moji snovi o ljubavi samo prošli trenuci. I da je sve to bila neka vrsta fantazije.. Počeli su polako da se kreću, ali ovaj put nije bilo žurbe. Spustili su se na tepih pored kreveta, smeštajući se jedno uz drugo, uvereni u to da je nešto posebno rođeno tog dana. Nije bilo ni potrebe za rečima – osmehe su govorili sve. I dok je kiša spolja padala, unutra je bilo mesto puno topline, nežnosti i dublje veze.

Njihov svet je bio zatvoren u tom trenutku, samo oni i tišina. U tom prostoru, sve je bilo moguće. Bez obzira na sve što su nosili sa sobom iz prošlosti, njihova stvarnost sada je bila mnogo lepša, bogatija – ispunjena obećanjima, nežnim dodirom i ljubavlju koja je, iako tiha, bila snažna kao nikada pre.