Asistentkinja na fakultetu

Danijela je bila moja omiljena asistentkinja na fakultetu. Ne zbog načina na koji je predavala, nego samo zato jer sam voleo da je gledam. Nešto sitnije građe, čak pomalo koščata, izraženih jagodica i špicastog nosa. Krupne crne oči i crna kosa, u paž frizuri, gde su se nazirale sporadične sede - detalj za koji sam smatrao da je posebno seksi. U odevanju su joj dominirale crna i teget, zbog čega su je neki prozvali "crnom udovicom". Činilo se da baš i nije bila omiljena među studentima. Možda zbog strogosti i što je retko sebi dozvoljavala osmeh, a to su takođe bile stvari zbog kojih se meni baš sviđala. Udovica nije bila, naravno, ali jeste razvedena (neko je to već saznao). Godine starosti - oko 40, rekao bih, možda koju godinu manje.

Kada sam dospeo da radim diplomski, Danijela je već bila stekla titulu docenta. Mogao sam nju da izaberem za mentora, što sam i učinio. U suštini mi je bilo svejedno ko će mi biti mentor, ako pričamo o čisto akademskim razlozima, sve je to isti kurac. Samo sam hteo da budem još malo sa njom.
Ulogu mentora je obavljala kao što sam i mogao da očekujem - strogo, profesionalno, sa izvesnom hladnoćom. Činilo mi se da je taj deo posla čak prilično i smara. Nisam mogao a da ne budem pomalo razočaran. Nije da sam očekivao da mi izjavi ljubav, ali samo malo neformalniji odnos, eto to bi me zadovoljilo.

Tako recimo, jednom prilikom sam planirao da odem na konsultacije, ali dok sam štampao neki materijal moj printer je naprasno odlučio da crkne. Morao sam da nosim fajlove u kopirnicu, što se sve odužilo, pa kad sam pokucao na vrata njenog kabineta i zakoračio unutra, Danijela me je dočekala sa hladnim "izvoli", otresla cigaretu, a onda mi saopštila da sam zakasnio, da je termin za konsultacije prošao. Zamuckao sam nekoliko reči i na kraju ipak odustao, skrušeno se izvinjavajući. To izvinjenje nije naišlo ni na kakvu reakciju, jer se Danijela već vratila svom poslu, šta god to bilo, i nije me više ni gledala. Rekao sam "doviđenja" i bojažljivo zatvorio vrata, pa kao popišan krenuo niz stepenice. Pogledah na sat - bilo je 12:01. Eto toliko sam zakasnio. Malo kasnije, dok sam još u svojoj glavi ponovo proživljavao situaciju, iznenađeno konstatovah da mi se digao.
I ništa - diplomski je došao i prošao. Diploma u džepu. Roditelji su mi blagonaklono dali godinu dana da odmorim, da ne moram odmah da tražim posao. To je bila nagrada za uspeh - završen fakultet u roku. Ostao sam u garsonjeri koju su oni kupili još pre 20 godina, unapred je namenivši meni, kad dođem u grad da studiram. Moja sudbina i životni put su bili nacrtani vrlo jasno, a ja nisam izneverio očekivanja. Uprkos tome, ili baš zbog toga, neko nezadovoljstvo je počelo da tinja u meni. Nešto je nedostajalo. Devojku sam imao, tako da nije bilo to. Ili jeste? Završen fakultet, godinu dana veze, da li treba da razmišljam "o budućnosti"? Da se naježiš. Slagali smo se dobro, ali ja sam shvatio da Maju baš i ne volim. Slabić kakav jesam, nisam imao petlju da raskinem. Bilo mi je nekako i žao nje, Maje. Dobra je devojka.
Otprilike mesec dana kasnije, jedne subote, izašao sam sa Majom, dve njene drugarice i dva svoja drugara. Stajali smo za stolom i pokušavali da se zabavljamo, kada sam u suprotnom uglu spazio Danijelu. Bila je sa nekom crvenokosom ženom i pomalo su štrčale u ambijentu gde je prosek godina bio bar za deset manji od njihovih. Danijela je i sada bila u prepoznatljivom crnom autfitu, samo je imala nešto jaču šminku oko očiju. Predomišljao sam se šta da radim, ali sam se na kraju dozvao pameti.
"E, idem samo da se javim."
Dok sam se probijao kroz ljude, palo mi je na pamet: a šta ako me ona ni ne prepozna? Ne bi me iznenadilo.
"Dobro veče, ja da se..."
"Ooo, zdravo."
"Dobro veče, ja..."
"Ovo je moj diplomac", rekla je, upirući cigaretom u mene. Njena drugarica me je gledala ljubazno, mada pomalo sumnjičavo.
"Još uvek proslavljaš diplomu?"
"A ne... Samo smo izašli..."
"Valja li diplomac išta? Zna li?", umešala se drugarica, podjebavajući.
"Zna, zna... Ovo je Tanja. Jesi se već zaposlio?"
"Ma ne, nisam još. Odmaram."
"Pametno."
Još uvek sam bio pod utiskom njenog osmeha. Redak prizor, taj njen osmeh.
"A... vi?"
"Da li sam se zaposlila? Odavno."
"Ma ne, nego..."
"Ništa, malo se našle u ovoj gužvi..."
Dao sam sve od sebe da delujem opušteno i pričljivo, sve ono što inače baš i nisam, dok su me Danijela i Tanja sve vreme podsmešljivo peckale. Nismo na fakultetu, nije više moja profesorica, niti ja njen student, u zadimljenom smo kafiću u subotu veče, ali sam se i dalje osećao inferiorno, kao klinac. Kada sam iscrpeo svu svoju skromnu rečitost, pozdravio sam ih.
"Ništa. Zabavljajte se. Odoh ja."
"I ti, ćao."

Pokajao sam se. Nisam baš nikakav utisak ostavio, to je bilo sigurno.
Kad sam se vratio do svoje grupe, Maja me je pitala:
"To ona tvoja profesorica?"
"Aha."
"Ko ti je to", ubacio se Miki.
"Pro-fe-so-ri-ca", vikao sam mu u uho.
"Dobra ti je profesorica", odvratio je, pa onda preneo ostalima, koji su sad svi krajnje nediskretno zverali ka ženama. Došlo mi u zemlju da propadnem. Valjda Danijela neće primetiti. Stvarno smo klinci.
Srećom, to nije dugo trajalo, pa je razgovor otišao dalje. Slabo sam učestvovao, jer mi je pažnja i dalje bila na drugom mestu. U nekom trenutku Danijela je pogledala u mom pravcu, baš dok sam ja gledao u nju, pogledi su nam se susreli, a ja sam brže-bolje oborio glavu, zgrabio flašu, crveneći kao retard, proklinjući samog sebe.
Nešto kasnije, Majina glavobolja, na koju se požalila još na početku večeri, se pogoršala, pa je izrazila želju da ide kući.
"Ostani ti", rekla mi je.
"Ma otpratiću te."
I otpratio sam je, nije stanovala daleko, rekavši ekipi da se brzo vraćam.
Međutim, kad sam stigao nazad, taman kad ću se uhvatiti za vrata kafića, oglasio se telefon porukom. Budaletine su promenile lokal i tek mi sad javljaju. Opsovao sam i strpao telefon nazad u jaknu, i baš u tom trenutku vrata su se otvorila, na ulicu je pokuljala buka i pojavile su se Danijela i Tanja.
"Diplomac nas čeka", rekla je Tanja.
"Taman sam krenuo unut..."
"Mislim da je tvoje društvo otišlo bez tebe", reče Danijela.
"Ja reko' zaposlio si se kao izbacivač".
Danijelina rečenica je zvučala kao da sam trinaesto prase, a Tanjina je aludirala na moju mršavu figuru. Ja sam na ta podjebavanja reagovao osmehom, jer nisam znao kako drugačije.
"Eto, diplomac će te otpratiti, da te brani da ti se nešto ne desi", nastavila je Tanja u istom stilu.
"Pa da, ovaj, otpratiću vas", prihvatio sam kao pravi mladi džentlmen, ignorišući sarkazam, iako sam bio siguran da će Danijela odbiti ponudu.
"Dobro", reče Danijela ipak.
Njih dve su se rastale uz poljubac u obraz, a Danijela je rekla: "Ovuda" i pokazala prstom niz ulicu. Koračao sam pored nje, u tišini, pokušavajući da pronađem neku neobaveznu temu za razgovor, ali što sam se više trudio, to je više moj mozak bivao smrznut. Potpuno sam bio nepripremljen za ovu situaciju.
"Ti si ćutljiv."
Nervozno sam se nasmejao.
"Šta je smešno?"
"Ma ne, ništa... Da, eto, malo sam... ću-ćutljiv sam."
E sad mi samo treba i mucanje, do kurca...
"Ćućutljiv", ponovila je Danijela, "Kako se ono beše zoveš? Aleksandar?"
"Aleksa."
"A, da. Aleksa."
Prvo je glasno konstatovala da sam ćutljiv, pa me zeza zbog mucanja, a sad mi se ni imena ne seća. Da je bilo ko drugi bio u pitanju, a ne ona, verovatno bih se naljutio. Umesto toga - sneveselio sam se i govorio sebi da sam budala. Naložena budala.

Kao da je to i osetila, Danijela je preuzela inicijativu pa pokrenula neke lagane teme. O izlascima, o muzici, o faksu... Iskreno sam joj bio zahvalan na tome, jer sam digao ruke od sebe i bio spreman da ćutim kao mutavac dok ne stignemo, a nisam imao pojma ni gde idemo ni kad ćemo stići.

Ispostaviće se da je šetnja potrajala dobrih dvadesetak minuta. Nažalost, otprilike je toliko bilo potrebno i meni da se malo opustim, pa taman kad sam postao nešto zadovoljniji sobom, Danijela je rekla: "Eto nas."
Stajali smo pri kraju slepe ulice. Ne sećam se da sam ikada bio tu, u tom delu grada. Drvored kestena sa obe strane puta činio je šušketavi svod nad našim glavama i prigušivao uličnu rasvetu. U tom polumraku, samo su nas tamni prozori gradskih vila posmatrali, povučeni iza ograda. Primetio sam da stojimo pored Danijelinog Renoa. Njena kuća je izgleda bila ova prizemna zgrada, delimično sakrivena parom četinara u dvorištu. Ona je uzela da pretura po svojoj tašnici, tražeći ključeve valjda, a onda je rekla:
"Sranje. Ostala sam bez cigara. Aleksandre... Tojest Aleksa... Hajde skokni nazad do one radnjice pored koje smo prošli, sećaš se, uzmi mi beli Davidoff slim."
"Da da, važi", rekao sam ja i već sam krenuo nazad.
"Požuri", dodala je, na šta sam ja preko ramena potvrđivao: "Da, da..."
I tako me je poslala po cigare. Novac mi nije dala. Sećao sam se otprilike gde je taj dragstor i procenio da će mi trebati oko tri minuta do tamo, ako požurim. A požurio sam. Poslala me je po cigare, govorio sam sebi. Potrčko za cigare. Nisam imao nikakav problem sa tim. Naprotiv.
Vratio sam se pomalo zadihan, ali zadovoljan prolaznim vremenom. Mislio sam da će mi se Danijela zahvaliti, dati mi novac, pa me pozdraviti, ali nije uradila ništa od toga. Skinula je celofan sa pakovanja, otvorila kutiju, izvukla jednu cigaretu, zapalila je i otpuhnula dim u visinu. Za to vreme ja sam samo stajao pred njom, ne znajući kud sa sobom.
Savila je levu ruku ispod grudi, oslonila lakat desne o nadlanicu, držeći cigaretu kraj lica i gledala me nekako procenjivački. Žar se crveneo u vazduhu, a tamne oči su joj svetlucale u polumraku. Zbunjeno sam se osmehnuo.
"Reci", kazala je.
"Ovaj, šta da kažem?"
"Nešto. Sigurno imaš nešto da kažeš."
Imala je dubok glas. Alt. A sada je zvučao još dublje. Tamnije. Poigravala se sa mnom, očigledno, ali nisam imao odgovor na to.
"Pa... ne."
"Ne? Jesi li siguran? Celo veče bleneš u mene, a sad nemaš šta da kažeš."
"Ja... Izvinjavam se..."
"Nemoj se izvinjavati. Za šta se izvinjavaš?"
"Ne znam."
"Ne znaš."
"Nisam gled..."
"Ne laži."
"Izv..."
"I ne izvinjavaj se opet."
Umukao sam. Propisno me je ispreskakala. Šta vredi što sam za glavu viši, kad se sad osećam kao patuljak. Kao balavac uhvaćen u nekom glupom nepočinstvu, kakvo samo tupavi balavci mogu da učine. U tišini, Danijela je povukla dim, žar je zasijao jače i obasjao joj lice. Bila je ozbiljna i pomalo namrštena.
"Šta je? Znači nemaš šta da kažeš."
"Pa nemam", priznao sam izvinjavajućim tonom, osećajući se jadno i izgubljeno.
"Ne znaš šta da radiš?"
"Iskreno, ne..."
"Onda ću ja da ti kažem šta da radiš. Može tako?"
"Pa dobro."
"Pa dobro? Šta ti znači to 'pa'?"
"Ništa, to samo... tako, eto."
Kako sam se našao u ovakvoj situaciji? Zašto se osećam kao miš u mišolovci?
"Evo šta ćeš da uradiš: izvadi ga."
Pogledao sam je u neverici. Da li sam dobro čuo? Bacio sam pogled levo i desno. Nije bilo znakova života. Samo jedan krovni prozor se žuteo malo dalje. Dašak vetra je prostrujao i krošnje kestena su zašumele, kao da potvrđuju izrečenu naredbu.
"Izvadi ga ili odoh."
To je trebalo i da se desi. Da kažem: "ne, zaista ne mogu to da učinim" i da joj poželim laku noć, okrenem se i odem. Ali njena pretnja odlaskom me je ošinula do same srži, pa su mi prsti, kao sami od sebe, krenuli ka šlicu farmerki. Otkopčao sam se, pa izvadio kurac napolje, iznenadivši se kad sam osetio u ruci da je tvrd. Obuzeo me je osećaj sramote, ali istovremeno i neke ogoljenosti koja mi je prijala.
Danijela ga je pogledala, pa povukla još jedan dim i otresla pepeo.
"Hajde sad, drkaj."
Uhvatio sam ga u desnu šaku i počeo da ga natežem.
"Ne gledaj u mene. Zažmuri i drkaj. Tako. Sporije."
Zatvorenih očiju, stajao sam na trotoaru i drkao. Drveće je šuštalo, a negde u daljini su brujali motori.Povremeno bih začuo tih ali jasan Danijelin glas:
"Malo brže."
"Sad sporije. Još sporije."
"Brže."

Slušao sam svaku naredbu i pratio je.
"Brže. Još brže. Prestani sad. Rekla sam prestani."
To je usledilo taman kad sam osetio da mi se bliži vrhunac. Usudio sam se da otvorim oči.
"Stavi ruke iza leđa."
Poslušao sam i to. Nevoljko, ali sam poslušao.
Danijela je posmatrala moj nabrekli kurac, pa povukla još jedan dim pre nego što će ponovo podići pogled.
"Šta je? Hteo bi da svršiš."
"Da", jedva sam izgovorio, promuklim glasom.
"Zamoli."
"Molim vas. Molim vas dozvolite mi da svršim."
Ćutala je nekoliko sekundi, kao da odmerava moju molbu, kao da se premišlja.
"Molim vas...", prošaputao sam još jednom, napaćeno.
"Vrati ga nazad. Odmah. Vrati ga."
Nisam imao druge nego i to da poslušam. Danijela je pustila cigaretu da padne na tlo, zgazila je vrhom čizme, pa se bez reči i bez pogleda ka meni okrenula ka kapiji, otključala je, zalupila je uz zveket i popela uz nekoliko stepenika ka vratima kuće. Svetlo se automatski upalilo. Stajao sam, ponižen, napaljen, uskraćen, izmučen... i mogao sam samo da posmatram kako njena crna figura nestaje iza vrata. Svetlo na tremu se ugasilo, a jedan prozor je zasijao.

Prošlo je nekoliko minuta, a ja sam još uvek stajao sam na pločniku, pogleda beznadežno uprtog ka kući. To je to. Danijela se neće pojaviti.

Erotske priče