Anja je imala 29 godina. Arhitektica. Tiha, promišljena, elegantna, uvek s nekom tamnom bojom na noktima i pogledom koji je uvek kao da nešto krije. Bila je dugo u vezi s muškarcem koja je, tiho kao i ona, jednostavno nestala. I otkad je sama, nešto se u njoj promenilo. Počela je drugačije da posmatra žene. Ili je to oduvek bilo u njoj — samo potisnuto. Lea je bila potpuna suprotnost. 37 godina, crvena kosa, smeh koji se ne zaboravlja, zrela, direktna i potpuno svesna svog tela. Bavila se umetnošću.
Tetovirala je druge, ali i samu sebe. Bila je žena koja se živi celim bićem. Upoznale su se slučajno — Anja je došla kod Lee da joj nacrta minimalističku skicu linija tela po njenim leđima. Nije ni znala zašto je to želela. Samo je osećala da mora. Možda zbog poglavlja koje je želela da zatvori. Možda zbog onog koje je htela da otvori. Lea ju je pozvala da se skine do struka i sedne. Anja je bila mirna, ali u stomaku je sve gorelo. Osetila je Leine ruke dok joj pomeraju kosu, dok crta skicu hemijskom olovkom po njenoj koži.
— Znaš, tvoje telo ima tihu senzualnost — rekla je Lea. — Kao da viče, ali bez glasa. Anja nije znala da li je to kompliment, ali je zadrhtala. I ne od hladnoće. Lea je radila polako, pažljivo, ali nije mogla da ne primeti kako Anjina koža reaguje na svaki dodir. Nije to bilo seksualno u klasičnom smislu. Bilo je dublje. Kao kad ti neko dodirne dušu, ne samo telo. Kad je tetovaža bila gotova, Anja je ustala, ogrnula se, ali nije još otišla. — Hoćeš vino? — upitala ju je Lea, već uzimajući čaše.
Online dopisivanje i erotske ispovijesti i doživljaji s našim članovima?
Sedile su blizu, bliže nego što treba dve žene koje se tek poznaju. Tišina je rasla između njih, ali ne neprijatna. Udobna. Anja ju je gledala u oči i konačno upitala:— Da li ti se dopadaju žene? Lea se nasmejala. — Ne gubim vreme klasifikacijom. Privlači me ono što ne mogu da objasnim. A ti si… neobjašnjiva. To veče završilo je u Leeinom stanu, tik iznad studija. Anja je ležala na krevetu, Lea pored nje, prstima joj prelazila po tetovaži kao da želi da je ponovo nacrta. Poljubac se desio spontano.
Prvo blag, istraživački, a onda sve dublji. Anja je drhtala, ali nije se povukla. Lea ju je skinula polako, uz poštovanje, ali i glad. Ljubila joj ključnu kost, ramena, a zatim i grudi. Anja je stezala jastuk, pokušavajući da zadrži uzdah, ali nije mogla. Njihova tela su se spojila kao da su to oduvek želela. Bez stida, bez potrebe za objašnjenjem. Lea je klizila usnama niz njen stomak, sve dok Anja nije zajecala tiho, prsti stegnuti u posteljinu. A kad je Lea sela iznad nje i povela njen dlan ka sebi, Anja je, prvi put, pustila da je vodi ženska želja.
Vodile su ljubav satima, menjale ritmove, položaje, uloge. Nije bilo dominacije – samo razumevanje. Anja se nije osećala kao neko ko istražuje, već kao neko ko se napokon našao. Nakon toga, nisu govorile. Samo su ležale, jedna drugoj u naručju. Anja je prva progovorila:— Ne osećam se izgubljeno više. Lea je poljubila njeno čelo. — Zato što si konačno tamo gde si oduvek želela biti. Samo to nisi znala. Bilo je prošlo dve nedelje otkako su Anja i Lea provele noć zajedno. U početku, sve je bilo intenzivno — kao vatra koja se ne gasi.
Anja je dolazila gotovo svakog drugog dana. Prvo „slučajno“, pod izgovorom da tetovaža još nije sasvim zalečena. A onda bez izgovora, samo sa pogledom koji sve kaže. Vodile su ljubav bez žurbe, uz dodire koji nisu imali vremensko ograničenje. Lea je volela da bude nežna s njom, ali i da je podseti ko u tom krevetu zna više. Anja je učila — o telu, o ženskoj žudnji, o sebi. Ali onda je došla tišina. Ne ona u krevetu — već ona između. Anja je gledala u svoj odraz u ogledalu, u tetovažu na leđima koju više nije mogla da vidi sama, ali je nosila kao znak pripadnosti.
Bila je to linija ženskog tela — jednostavna, ali s nekim emocijama koje su se uvlačile u svaku poru. U kancelariji su počela pitanja. „S kim si se viđala sinoć? Izgledaš kao da nisi spavala. “U porodičnim okupljanjima, majka je spominjala bivšeg dečka. Na telefon joj je stizala poruka od muškog prijatelja: „Još uvek si slobodna? “ — a ona je gledala u ekran i osećala samo zbunjenost. Zato je jedne večeri, kad je stigla kod Lee, bila tiša nego obično. Lea je to osetila odmah.
Sedela je za stolom, crtala nove dizajne, ali je podigla pogled čim je Anja zatvorila vrata. — Šta se dešava? Anja je slegnula ramenima, pokušala da se nasmeje, ali nije uspela. — Samo… mislim da ovo nije stvarno. Mislim… mi. Lea je spustila olovku. — Nije stvarno jer niko ne zna? Ili jer ne znaš šta želiš? — Oba, možda. Ti si… ti znaš sebe. Ja još pokušavam. Ne znam da li je ovo faza… ili nešto više. Lea je ustala, prišla joj. — A kako ti se čini dok te držim ovako?
— prošaptala je, zagrlivši je s leđa, dlanovima preko Anjinih bokova. Anja je zatvorila oči. Disanje joj se usporilo. — Kao dom. — Onda je stvarno — rekla je tiho. Te noći su bile nežnije nego ranije. Više dodira, manje žurbe. Lea je ostavljala poljupce po svakoj tački Anjinog tela — po rebrima, stomaku, unutrašnjoj strani bedara. Kao da je želi zapamtiti za slučaj da nestane. A Anja nije uzvraćala divlje, već tiho. Bila je pokorna bez straha, ogoljena ne samo fizički, već emocionalno.
Posle, dok su ležale zagrljene, Anja je rekla:— Ako ovo ne može da postoji van ovih zidova… onda moramo da biramo: ili krijemo, ili raskidamo. Lea je ćutala dugo. A onda šapatom rekla:— Ili stvorimo prostor gde može da postoji. Nije svet taj koji bira… nego mi.
