Bio je topli letnji jul kada su Jovan i Ana konačno stigli na svoje prvo zajedničko putovanje na more. Nedeljama su maštali o ovom trenutku. U porukama su prepričavali kako će se šetati uz talase, gledati zalaske sunca, jesti sladoled u malim primorskim kafićima i pričati do kasno u noć. Iako su se poznavali nekoliko meseci, osećali su da će im ovo putovanje doneti nešto posebno – priliku da bolje upoznaju jedno drugo, daleko od svakodnevnih briga. Prvi pogled na more oboma je oduzeo dah.
Sunce je blistalo visoko, a površina vode presijavala se poput hiljada sitnih dijamanata. Miris soli mešao se sa mirisom borova, a pesak pod nogama bio je topao i mekan. Šetali su polako, držeći se za ruke, bez mnogo reči – nisu im bile potrebne. U tišini su osećali povezanost, onu posebnu, tiho prisutnu, koja govori više od bilo koje rečenice. Ana je nosila svoju omiljenu belu haljinu koja je lagano lepršala na vetru. Jovan ju je posmatrao sa blagim osmehom, hvatajući svaki trenutak da joj pogleda u oči.
U njima je video nešto što ga je privlačilo i smirivalo u isto vreme – toplinu, nežnost i onu iskru koja ga je podsećala da je sve vredelo čekati. Prvih nekoliko dana uživali su u jednostavnim stvarima. Budili su se rano, kako bi dočekali izlazak sunca na plaži. Jovan je često ustajao pre Ane, tiho pripremao dve kafe i nosio ih u termosu do obale. Sedeli bi na pesku, u tišini, dok se nebo polako boji u narandžaste i roze tonove. Ponekad bi Ana naslonila glavu na njegovo rame, a on bi osećao kako joj se disanje smiruje.
Online dopisivanje i erotske ispovijesti i doživljaji s našim članovima?
Dani su prolazili u smehu i igri. Kupali su se dugo, zaranjali i jurili jedno drugo kroz talase. Jovan je voleo da je iznenada zagrli u vodi, a Ana bi se smejala onim zaraznim smehom koji mu je postajao sve draži. Ponekad bi samo ležali na peškirima, slušali šum mora i pričali o svemu – od detinjstva, preko planova za budućnost, do sitnih, svakodnevnih stvari. Jedno popodne odlučili su da obiđu malo ribarsko mesto nedaleko od plaže. Uličice su bile uske, a zidovi kuća prekriveni starim, izbledelim bojama.
Na trgu su našli mali kafić sa stolovima od drveta i starim lampionima. Tu su jeli domaće kolače i pili sok od limuna, a Ana je u šali rekla da bi mogla zauvek da ostane tu. Jovan je, gledajući je kako jede, pomislio da možda i bi, kad bi je imao pored sebe. Večeri su im bile posebne. Zajedno su gledali zalazak sunca, koji je na moru uvek izgledao kao prizor iz sna. Nebo bi se pretvaralo u platno puno boja, a more bi ih sve preslikavalo na svojoj površini. Jovan je voleo te trenutke jer je tada mogao da bude potpuno iskren.
Jedne takve večeri, dok su sedeli na klupi, nežno joj je uhvatio ruku i rekao:– „Znaš, nikada nisam verovao da će ljubav biti ovako lepa. Ti si mi donela svetlost koju nisam ni znao da mi treba. “Ana se samo nasmešila, stegnula mu ruku i tiho odgovorila:– „Sve je lepše kad si sa pravom osobom. “Tada su se prvi put poljubili. Bilo je to pod mekim svetlom meseca, uz šapat mora i miris soli u vazduhu. Bio je to poljubac koji nije tražio objašnjenja, koji je obećavao da će ostati tu – i onda kad se dani odmora završe.
Narednih dana njihova povezanost je postajala sve dublja. Iznajmili su mali čamac i otisnuli se do obližnjeg ostrva, gde su proveli ceo dan sami. Tamo su plivali u bistroj vodi, skupljali školjke i smejali se sitnicama. Na ostrvu su, ispod hlada borova, pričali o svojim snovima. Jovan je otkrio da želi da jednog dana izgradi kuću blizu vode, a Ana mu je priznala da je oduvek maštala da piše knjige. Jedne noći, dok su šetali obalom, počela je blaga kiša. Umesto da potraže zaklon, nastavili su da hodaju, mokri do kože, ali srećni.
Jovan je u tom trenutku shvatio da mu nikada nije bilo važnije gde se nalazi – već s kim. Ana je, sa druge strane, osećala da joj svaki trenutak s njim donosi mir koji nikada ranije nije upoznala. Kako se odmor bližio kraju, oboje su osećali malu tugu, ali i sigurnost da ono što imaju neće nestati. Poslednjeg dana, sedeli su na pesku i gledali zalazak sunca, isti onaj koji ih je pratio sve vreme. Nisu mnogo pričali – nije ni bilo potrebe. Zastali su u tišini, držeći se za ruke, i znali da je more bilo samo početak njihove priče.
Kada su se vratili kući, svaki šum talasa koji bi čuli na televiziji ili pesma koja bi ih podsetila na te dane, vraćala bi ih tamo. Ljubav koju su pronašli na moru ostala je sa njima, kao tiha svetlost koja ih vodi kroz sve izazove, podsećajući ih da su negde, jednog leta, pronašli jedno drugo – i da to nikada neće izgubiti.
