Ludo u šumi

Sunce se polako probijalo kroz guste krošnje planinske šume dok je Luka gasio motor svog starog terenca. Nije bilo ni signala, ni puteva — samo miris smole i tišina koja je izgledala kao da krije tajnu. Planirao je vikend u samoći, daleko od svega, sa šatorom, knjigom i tišinom. Dok je postavljao kamp kraj potoka, u daljini je čuo smeh. Bio je tih, ali jasan — ženski glas, pa još jedan. Nije očekivao nikog u blizini, ali radoznalost ga je naterala da krene u tom pravcu. Nakon desetak minuta hoda kroz meko lišće, stigao je do male čistine.

Tamo su stajale šest devojaka, sve različite, ali kao da su se savršeno uklapale u prirodu oko njih. Neke su bile bose, s kosom spletenom u pletenice, druge su nosile široke košulje, a smeh im je odzvanjao kao muzika. Jedna ga je prva primetila. Pogledala ga je direktno, bez trunke nelagode, i nasmešila se. – Izgubio si se? – pitala je tiho, ali s tonom koji nije tražio odgovor. Luka je osetio kako mu srce ubrzava. Nije znao da li zbog iznenađenja, njene prisutnosti ili načina na koji su ga sve posmatrale – kao da su ga čekale.

– Možda… ili sam vas slučajno pronašao, – rekao je uz blag osmeh. Devojke su se pogledale, a ona koja je prva progovorila prišla mu je bliže, dovoljno da oseti miris borovine u njenoj kosi. – U ovoj šumi ništa nije slučajno, – rekla je. – Dođi večeras do potoka. Imaćemo vatru. Pre nego što je stigao da odgovori, već su se razišle među drvećem, nestale u tišini. Luka je ostao sam, ali sa osećajem da je započelo nešto što ne može objasniti. Veče se spuštalo brzo.

Šuma je mirisala na vlagu i borovu smolu, a iz daljine se čuo tih šum vode. Luka je, s baterijskom lampom u ruci, pošao prema potoku, osećajući kako mu svaki korak ubrzava otkucaje srca. Kad je stigao, ugledao je vatru. Plamen je osvetljavao lica šest devojaka koje su sedele u krugu. Neke su pevale tiho, druge su se smejale, a sve su delovale spokojno — kao da su deo te šume, ne samo posetioci. Ona koja ga je prva pozvala – Ana – ustala je kad ga je ugledala. – Značila sam da ćeš doći, – rekla je, s osmehom koji nije bio ni previše hrabar ni stidljiv.

Luka je seo uz vatru, a toplina plamena i miris dima stvarali su osećaj da vreme ne postoji. Devojke su mu nudile čaj od nane i pričale o tome kako svake godine dolaze ovde, u isti period, “da pobegnu od svega”. Dok su razgovarali, Ana ga je s vremena na vreme pogledala — onako, ispod trepavica, s blagim osmehom koji je govorio više nego reči. Jednom prilikom, kad mu je pružala metalnu šolju, njihove ruke su se dotakle. Kratak trenutak, ali dovoljan da se nešto zapali u njemu, jače od vatre pored njih.

U tišini koja je usledila, čulo se samo puckanje grančica i tiho šuštanje vode. – Sviđa ti se ovde? – pitala je. – Više nego što sam mislio da hoće, – odgovorio je. – Onda ostani još malo. Noć je tek počela. Devojke su zapevale, a on je osetio kako mu misli tonu u neki svet između jave i sna. Sve je bilo nestvarno — svetlost, senke, njihovi glasovi. I Anin pogled koji se stalno vraćao njemu. Noć se spustila potpuno, a mesec se izdigao iznad vrhova drveća — ogroman, srebrn, skoro nestvaran.

Vatra je tiho dogorevala, bacajući senke koje su plesale po licima okupljenih. Luka je sedeo između dve devojke, ali njegova pažnja bila je na Ani, koja je stajala malo dalje, uz potok. Nagnula se nad vodu, a mesečina joj je obasjavala lice. Delovala je zamišljeno, čak i tužno. Luka je ustao i prišao joj polako, kao da se plaši da će je preplašiti. – Sve je u redu? – upitao je tiho. Ana se okrenula. Njene oči, sada srebrne od odsjaja meseca, delovale su dublje nego ranije. – Ponekad se pitam.

. . da li ljudi ikada stvarno čuju šumu, – rekla je. – Ili samo prolaze kroz nju, ne videći ništa. Luka se nasmešio, pokušavajući da odagna čudan osećaj koji ga je obuzeo. – Možda treba nekog kao ti da im pokaže. Ana ga je pogledala, ovaj put duže. Njeno lice bilo je blizu, a vazduh među njima zadrhtao — ne od hladnoće, već od nečeg nevidljivog. – Možda, – šapnula je. – Ali svako ko stvarno čuje šumu… više nikad ne ostane isti. U tom trenutku, negde iz dubine drveća, čuo se šum — kao da je nešto veliko prošlo između stabala.

Devojke kod vatre zaćutaše. Ana nije skrenula pogled. – Ne boj se, – rekla je mirno. – To je samo šuma. Ona voli da proveri one koji ulaze u nju. Luka se naježio, ali u njenom pogledu nije bilo straha — samo tiha snaga i nešto što ga je neobjašnjivo privlačilo. Nebo se zamračilo na trenutak, kao da je mesec nestao iza oblaka, ali nije bilo oblaka. Samo gust mrak koji se širio između stabala. A onda, jednako brzo, sve je opet bilo tiho. Ana je dodirnula Lukinu ruku, kratko, gotovo neprimetno.

– Još malo i biće jasno, – rekla je. – Samo nemoj otići pre zore.

Erotske priče