Marko je doputovao u grad zbog poslovnog seminara. Umoran od puta, smestio se u mali, ali luksuzan hotel, sa velikim prozorima koji su gledali na svetla ulica. Nakon što je skinuo jaknu, osetio je blagu vrtoglavicu i odlučio da pozove recepciju po pomoć. Nekoliko minuta kasnije, na vratima se pojavila žena u beloj uniformi – medicinska sestra hotela, poslata da mu proveri stanje. Imala je crnu kosu skupljenu u urednu punđu, a na licu blag osmeh koji je istovremeno delovao i profesionalno i pomalo zagonetno.

„Ja sam Ivana, “ rekla je, spuštajući torbu na sto. „Samo ćemo proveriti pritisak, ništa strašno. “Dok mu je stavljala manžetnu oko ruke, Marko je osetio kako joj prsti toplo dodiruju kožu. Pogledala ga je pravo u oči dok je pumpala aparat, a njen pogled zadržao se trenutak duže nego što bi bio običan. „Pritisak ti je sasvim u redu… možda ti samo treba malo odmora, “ rekla je, ali tonom koji je nosio skriveno značenje. Ostala je još nekoliko minuta, proveravajući mu puls i postavljajući pitanja koja nisu imala mnogo veze sa medicinom.

U sobi se osećao lagani miris njenog parfema, a Marko je imao osećaj da je taj miris ostao i nakon što je otišla – zajedno sa željom da je ponovo vidi. Kasno uveče, dok je Marko sedeo kraj prozora i posmatrao svetla grada, začulo se tiho kucanje na vratima. Otvorio je, a ispred njega je stajala Ivana, više ne u uniformi, već u jednostavnoj, tamnoplavoj haljini. „Pomislila sam da ti možda treba još malo društva, “ rekla je sa blagim osmehom. Unela se u sobu tiho, noseći malu termos bocu.

„Čaj od kamilice, “ dodala je. „Pomaže kod nesanice. “Sela je na ivicu kreveta, a on na stolicu naspram nje. Njihovi pogledi su se sreli i zadržali, a tišina između njih bila je ispunjena onim neizgovorenim. „Znaš, “ rekla je Ivana dok mu je dodavala šolju, „ponekad se u hotelima dešavaju susreti koji se pamte ceo život… iako traju samo jednu noć. “Marko je osećao da u njenim rečima ima poziv – tih, nenametljiv, ali jasan. U sobi je bilo toplo, a jedini zvuk bio je tiho klokotanje kiše koja je počela napolju.

Ivana je prekrstila noge i malo se nagnula napred, a on je osetio kako se prostor između njih smanjuje. Kapljice kiše kucale su o staklo, a svetla grada su se presijavala po zidovima sobe. Ivana je spustila termos na noćni stočić i ostala da sedi, gledajući ga direktno, bez žurbe. „Ne izgledaš više tako umorno, “ rekla je tiho. Marko se nasmešio. „Mislim da si ti zaslužna za to. “Ona se blago nagnula napred, tako da je mogao osetiti miris njenog parfema, topao i blag, kao mešavina jasmina i vanile.

Prsti su joj dodirnuli naslon stolice, pa zatim i njegovu ruku. Dodir je bio lagan, ali dovoljan da mu srce brže zakuca. „Neki razgovori ne traže mnogo reči, “ prošaptala je. Ostali su tako nekoliko trenutaka, dok se prostor između njih činio sve manjim. Ivana je spustila pogled na njegove prste, a zatim se ponovo zagledala u njega – pogledom u kojem je bilo i topline i izazova. Napolju je kiša pojačala, ali u sobi je vreme tek počelo da teče drugačije, sporije. Marko je znao da se nalaze na ivici trenutka koji će promeniti način na koji pamti to veče.

Ivana je ustala polako, bez reči, i prišla prozoru. Kišne kapi su klizile niz staklo, a u njihovim odsjajima presijavalo se svetlo lampe iz sobe. Marko je ustao za njom, a između njih sada nije bilo više od pola koraka. Okrenula se prema njemu i na trenutak ga samo posmatrala, kao da traži potvrdu u njegovim očima. Nije bilo potrebe za pitanjima – tišina je bila dovoljan odgovor. Njena ruka je pronašla njegovu, prsti su se isprepleli. Taj dodir bio je blag, ali snažniji od svake reči.

Marko je osećao toplinu njenog dlana, ritam njenog disanja, i miris parfema koji se sada mešao sa mirisom kiše što je ulazila kroz neznatno otvoren prozor. Ivana je zakoračila još bliže, dok su se njihova ramena dodirnula. U tom trenutku, sve oko njih – grad, kiša, vreme – postalo je pozadina, a jedino što je ostalo bilo je ono neizgovoreno, što su oboje osećali. Nisu žurili. Znali su da je granica upravo pređena, čak i pre nego što su je dodirnuli.