Ana je imala 18 godina i tek je kročila u svet odraslih. Tog leta, otišla je kod svoje rođake Jelene, koja je imala 30 godina, u staru porodičnu kuću na obali reke. Jelena je bila samouverena, vedrog osmeha i onog pogleda koji te uvek tera da se zapitaš šta misli. Trećeg dana njihovog boravka, stigla je i Mira, Jelena majka, žena od 54 godine, sa tihim autoritetom i nečim u držanju što je odavalo dug život pun iskustva. Te večeri, nebo je bilo prošarano zlatnim odsjajima zalaska. Tri žene su sedele u dvorištu, uz miris jasmina i tiho šuštanje lišća.

Priča je tekla lagano, a onda su se pogledi počeli duže zadržavati nego što bi trebalo. Ana je osećala da se nešto neizgovoreno provlači između njih. Jelena se smeštala bliže Ani dok joj je sipala vino, dodirnuvši joj ruku duže nego što je potrebno. Mira ih je posmatrala s blagim, gotovo podrugljivim osmehom, kao da vidi igru u kojoj obe učestvuju, ali je niko naglas ne spominje. Kad je noć pala, u kući je vladala tiha napetost. Ana je ležala u sobi, ali je čula lagane korake u hodniku, šapat i smeh koji je zvučao kao poziv.

Osmehnula se sama za sebe, znajući da će ovo veče pamtiti zauvek — ne zbog onoga što se dogodilo, već zbog onoga što se tek nazire u vazduhu. U kući je svetlo dopiralo samo iz dnevne sobe, gde su na stolu treperile dve sveće. Ana je ustala, tiho otvorila vrata i prišla. Jelena je sedela na sofi, prekrštenih nogu, u laganoj haljini koja je pratila svaki njen pokret. Mira je stajala pored prozora, posmatrajući noć, dok joj se kosa presijavala u zlatnim pramenovima od plamena sveće.

„Nisi mogla da spavaš? “ – upitala je Mira, okrećući se prema Ani. „Ne baš…“ – odgovorila je tiho, svestan da joj srce kuca brže. Jelena je polako pokazala rukom prema mestu pored sebe. „Dođi, sedećemo još malo. “Ana je sela, i osetila kako Jelena nenametljivo, ali sigurno, dodiruje njeno koleno, kao da to radi sasvim slučajno. Mira je prišla stolu, natočila čašu vina Ani, a njen prst je na trenutak ostao na ivici čaše, pogled ne skidajući s njenih očiju. Taj pogled bio je drugačiji – topao, ali i istraživački, kao da meri koliko daleko može otići.

Tišina se polako pretvarala u nešto gušće, punije. Čule su se samo sitne varnice sveće i šum reke u daljini. Ana je imala osećaj da učestvuje u igri čija pravila ne zna, ali koja je opasno privlači. Ana je osetila kako joj je svaki pokret postao svestan, kako joj disanje prati ritam tihog titranja sveće. Jelena se nagnula malo bliže, dovoljno da Ana oseti miris njene kože – mešavinu parfema i nečega toplog, domaćeg. Mira je sela naspram njih, oslonivši bradu na ruku, posmatrajući ih pogledom koji nije skrivao radoznalost.

„Lepo je videti vas dve ovako… bliske, “ rekla je, tonom u kojem se mešala šala i iskrena primedba. Ana se nesvesno osmehnula, ali joj obrazi gore. Jelena je to primetila i blago prešla prstima po njenoj ruci, polako, kao da ispisuje nečujne reči po koži. „Nekad nije važno šta se kaže, “ tiho je dodala Jelena, „već ono što se oseća. “Mira je ustala i krenula ka polici, ali je na trenutak zastala pored Ane, položila joj ruku na rame i blago je stisnula, pogledavši je tako duboko da je Ana osetila da joj srce preskače.

U tom trenutku, činilo se da vreme stoji – tri žene povezane pogledima, dodirom i neizgovorenim obećanjima. Negde u daljini, ponoć je otkucala, ali u toj sobi, veče je tek počinjalo. Tišina se u sobi osećala kao nevidljiv veo, a Ana je imala utisak da bi i najmanji zvuk mogao da je razbije. Jelena je još uvek držala njenu ruku, palcem nežno prelazeći preko zgloba. Taj ritam bio je smiren, ali pun nečega što Ana nije umela da nazove, a što joj je izazivalo treperenje u stomaku. Mira je prišla i sela pored nje, tako da je Ana ostala između njih dve.

„Znaš li, Ana, “ počela je tiho, „nekad život donese ljude koji ti ostanu u mislima zauvek… iako još ništa nisi učinila da ih zadržiš. “Ana je progutala knedlu. Osećala se kao da joj se govori nešto važno, ali skriveno u metafori. Jelena se blago naslonila na njeno rame, a Mira joj je prstima sklonila pramen kose s lica. Pogledi su se susreli, a Ana je imala utisak da se njih troje razumeju i bez reči. Srce joj je kucalo ubrzano, dok je shvatala da stoji na granici – granici koju nikada ranije nije dodirnula, ali koja ju je mamila da pređe.

„Ovo veče…“ tiho je rekla Jelena, „možda je samo početak. “Ana se nasmešila, nesigurno, ali i sa znatiželjom. Spolja se čula reka, a unutra – tiha, ali snažna struja koja je povezivala njihove misli.